29.08.2017.
Zemlja koja je decenijama negovala svojevrsni tip totalitarnog sistema, bez izduvnog ventila bilo kakvih slobodnih ili građanskih inicijativa, teško se snalazi u periodu ,,oslobođenja“ od tog istog totalitarnog poretka.
Odavno je dijagnostifikovano da se političke strukture koje osvoje vlast na Balkanskom području koriste raznim zloupotrebama svojih ovlašćenja koje su prolongirane Ustavom. Želja za vlašću i samopromocijom jeste opsesija svakoj od političkih partija koje su uspele da populišu svoju politiku.
Možda je to posledica mentaliteta vođenja ovdašnje politike, ili pak empirijski zaključak zasnovan na praktičnom iskustvu koji je negovan od pobede Crvene soldateske sa sredine dvadesetog stoleća?
Sociolozi i društveni analitičari izvodi će različita tumačenja prema svom slobodnom uverenju i oceni, u zavisnosti da li smo doživeli društveno-sistemski preporod nakon ,,demokratskog vaskrsnuća“ ili smo pak ostali militantni u svojoj političkoj praksi?
Da li je zaista Srbija izvršila uspešnu ,,dekomunizaciju“ kao što su to uradile zemlje nekadašnjeg ,,Istočnog bloka?“
Nemačka je milionima svojih građana omogućila uvid u dokumente tajne bezbednosne službe ,,Štazi“ koji sadrže podatke o neprestanom praćenju i prismotri ljudi u periodu njenog aktivnog delovanja. Od njenog osnivanja 1950. godine do pada Berlinskog zida i prestanka 1989. godine.
Na taj način je najjača zemlja Evropske Unije rekonstruisala svoju istoriju, i do sada je uvid u te akte imalo blizu tri miliona stanovnika i bivših građana nekadašnje Demokratske Republike Nemačke.
Međutim u Srbiji i nakon sedamnaest godina, ne postoji jaka politička volja da država obnarodani istoimena dokumenta i suoči se sa nemilom prošlošću.
Jedni pronalaze razlog u tome što su brojni pojedinci iz post-Titoističke ere i Miloševićeve ere, još uvek zastupljeni u različitim sferama društvenog života. Nije ozbiljno razmatrano usvajanje zakona o otvaranju tajnih dosijea, niti su još uvek rešena brojna politička ubistva izvršena od strane službi državne bezbednosti. Treba spomenuti i činjenicu, da postoji opravdani strah, jer se premda ti dokumenti koriste u cilju ucene i pretnje raznim političarima, da će se naštetiti njihovoj karijeri i reputaciji ukoliko ti dokumenti budu ugledali svetlost dana.
Posledice komunističke istorije se mogu uvideti i u nereformisanom obrazovanju, te praksi koja nikako da nadjača zastarelu teoriju u studentskoj katedri. Sa jedne strane imamo obrazovanje koje u potpunosti ne pruža pouzdano znanje za svoje diplomce što je jedan arhiv nekadašnjeg školstva koji je decenijama bio negovan. Sa druge strane, nemamo još uvek objektivnu srpsku istoriju iz perioda pre i posle Drugog svetskog rata koja se uči u knjigama osnovnih i srednjih škola. Celokupna Partizanska revolucija se slavi kao jedno oslobođenje za sve Balkanske narode dok se svi srpski intelektualci ili generali koji su predstavljali autohtonu srpsku vojsku predstavljaju kao ,,kvislinzi i sluge okupatora“. I na taj način se svrstavaju u jedan negativni koš istorije.
Dakle, mi kao nacija još uvek nemamo predstavu o našim istorijskim činjenicama i događajima.
Srbija je već drugu deceniju zakoračila u tranziciji a posledica neregulisane ekonomske politike jeste ponovna težnja stanovništva iz nekadašnjeg ,,srednjeg sloja“ za državnim poslom, iliti svih beneficija koje su nekada radnici, navodno uživali u bivšoj SFRJ. Bolna inekcija koju je Srbija primila a čiji sastojak privatizacija društvenih preduzeća, imala je za posledicu višeprocentno uvećanje nezapošljenosti tokom proteklih decenija. Time je Srbija okončala ili još uvek okončava, neuspelu promenu sistema iz komunističkog u kapitalistički sistem, što je i jedan od glavnih problema, zbog čega obično pučanstvo nostalgično gleda na socijalistička vremena.
Država nije izrazila jasnu volju da građanima pruži dodatnu alternativu u vidu subvencionisanja i pomaganja privatnog preduzetništva, što je doprinela uvećanju da brojni mladi ljude traže ,,da preko veze srede sebi posao u javnoj upravi“.
Sve ovo nabrojano i spomenuto za posledicu nije imalo proces analogan onome koji je sproveden u takozvanim bivšim državama Sovjetskog bloka.
Još uvek nije u potpunosti izvršena lustracija komunističkih kadrova, pojedine državne institucije nisu očišćene od istoimenih simbola i upotrebne terminologije, a privatna svojina još uvek nije dominantna.
Dok sa druge strane, poimanje demokratije i građanskih prava, još uvek nije na zavidnom nivou.
Miloš Dojčinović
