Kada sam svojoj prijateljici priznala da sam uplovila u vezu, nasmešila se i kroz šalu pitala: „Ko je sada u pitanju?“ Ali kada sam izgovorila koliko godina ima, osmeh joj je nestao. Donosimo više…..
- Gledala me je kao da sam rekla nešto strašno, a onda je tiho dodala: „Jesi li ozbiljna?“ Da, ozbiljna sam. Ja sam žena preko 40 godina, a on je 15 godina mlađi od mene. Ovo nije prolazna avantura, nije pokušaj da povratim mladost niti hir. To je ljubav koju nisam planirala, ali se dogodila – snažna, stvarna i jača od svih stereotipa.
Upoznali smo se slučajno, na jednom poslovnom događaju gde sam držala predavanje. Posle mog govora prišao je i postavio pitanje. Bilo je jasno, pametno i promišljeno. Pogledao me je pravo u oči, zadržao taj pogled sekund duže nego što je trebalo, i u tom trenutku osetila sam nešto neobično. Pomislila sam da je to samo prolazan utisak i da ću ga zaboraviti čim se udaljimo. Ali nisam. Nekoliko dana kasnije stigla je poruka. Pa druga. Pa poziv. I onda se sve pokrenulo. Razgovori su tekli lako, prirodno, bez napora. Njegovi osmesi podsećali su me da sam i dalje žena koja može da voli i bude voljena.
- U sebi sam vodila borbu. Govorila sam sebi: „Pametna si, odrasla si, imaš sina skoro njegovih godina, karijeru i reputaciju.“ A onda sam se pitala: „Da li sam srećna?“ Odgovor je bio jasan – nisam bila. Nisam tražila mlađeg muškarca. Nisam imala unapred definisan plan. Samo sam pronašla osobu pored koje mogu da se opustim, budem iskrena i budem svoja, bez maski i bez uloga.
Najveći problem nije bio u nama, već u društvu. Ljudi vole da sude. Ako muškarac od 50 godina zavoli ženu od 25, to se često posmatra kao uspeh, dokaz njegove privlačnosti. Ali kada žena u četrdesetim izabere partnera koji je mlađi – odmah kreće šapat, ogovaranje i podsmeh. Odjednom se postavlja pitanje morala, razlike u godinama, „šta će reći ljudi“. Umorna sam od tih priča. Umorna sam od objašnjavanja. Umorna od toga da živim „ispravan“ život u kojem nisam srećna.
On ne vidi moje bore kao nedostatak, već kao dokaz zrelosti i životnog iskustva. Ne plaši se mojih godina, ne poredi me sa drugima, ne traži od mene da se pretvaram. On me gleda onako kako sam oduvek želela da budem gledana – s poštovanjem, željom i divljenjem. Njegova mladost nije prepreka, već podsetnik da život uvek može da iznenadi. On voli moju snagu, moje mišljenje, moju kožu i moju prošlost. A ja volim njegovu iskrenost, spontanost i hrabrost da bude tu, iako zna da će ljudi suditi.
- Ne znam šta će biti sutra. Možda će trajati, možda neće. Možda će prerasti u nešto ozbiljnije, možda ostati lepa epizoda. Ali znam jedno – sada sam srećna. Smejem se iskreno, ponovo se radujem sitnicama, osećam se živom. I to je ono što je važno. Ne želim više da živim „ne“. Ne želim da objašnjavam svoju ljubav niti da se pravdam. Moj život nije javno glasanje. Nikome ništa ne dugujem osim sebi.
Možda će neko reći da je razlika u godinama prevelika, da on može sin da mi bude. Ali nije. On je moj partner, čovek koji me voli i koga volim. A ljubav ne zna za kalendar. Ne meri se godinama, već onim kako se osećamo kada smo zajedno.
- Zato sam odlučila da prestanem da se krijem. Da prestanem da se stidim svog izbora. Da prestanem da dopuštam drugima da određuju granice moje sreće. Ako društvo misli da žena u četrdesetim nema pravo na mlađeg partnera, neka misli. Ja sam sebi rekla – da. Da ljubavi, da životu, da sreći.
I zato prestanite da me ogovarate. Možete šaputati koliko god želite, ali istina je samo jedna – ja sam konačno srećna. A to je sve što je važno.
