Velika je snaga potrebna u borbi za potomstvo,neki uspiju iz prve ruke a nekima su potrebne godine odricanja i psihička stabilnosti da se nose sasvim nedaćama koje im život donosi.U nastavku današnjeg članka vam donosimo juednu emotivnu i insspirativnu ispovjest žene koja je nakon nekoliko decenija konačno ugledala osmjeh svog djeteta..
- Moja priča počinje sa 48 godina, u trenutku kada sam napokon, nakon dugih deset godina borbe, rodila trojke. Umesto da budem dočekana sa radošću i čestitkama, okolina me je zasula kritikama i osudom. Ljudi su imali mišljenje o svemu – o mojim godinama, mojoj odluci, pa čak i o tome kako ću „izdržati“ s troje male dece. A malo ko je znao koliko suza, nade i razočaranja stoji iza mog majčinstva.
Godinama sam pokušavala da zatrudnim, pokušaje su pratili pregledi, terapije, tihi pogledi i uzdasi doktora. Govorili su mi da sam zakasnila, da sam prokockala vreme kada je trebalo rađati. Rođaci su savetovali da prestanem trošiti novac i energiju, da posvojim dete i nastavim dalje. Iako razumem i poštujem one koji to učine, moje srce je želelo da nosim dete pod svojim srcem, da osetim svaki njegov pokret, da ga rodim i pogledam u oči.
- U mladosti nisam razmišljala o deci. Moj prvi brak s Vadimom bio je sve samo ne stabilan. U ranim dvadesetima činilo se da ljubav i brak znače isto. Ali ubrzo je njegova pažnja nestala, zamenjena nervozom, distancom i na kraju prevarom. Razvod me je slomio, ali i naučio koliko je važno ceniti sebe. Godinama kasnije, upoznala sam Leonida – čoveka koji me je voleo iskreno, nežno i bezuslovno. S njim je ponovno oživela moja želja da budem majka. I zajedno smo krenuli u borbu.
Kada smo saznali da sam trudna, nismo mogli verovati. A kada su lekari rekli da nosim trojke, osećala sam se kao da mi je svemir odlučio nadoknaditi sve izgubljeno vreme. Trudnoća nije bila laka, ali ljubav koju sam osećala u svakom danu činila je sve podnošljivim. Leonid je bio moj oslonac. Pratio me je na preglede, čitao knjige o roditeljstvu i sve vreme bio uz mene. Bio je uz mene i tokom porođaja, držeći me za ruku dok sam rađala našu decu. Njegove oči bile su pune suza kada je prvi put ugledao naše bebe.
- Naša svakodnevica je, naravno, izazovna. Imati troje novorođenčadi traži ogromnu energiju i organizaciju. No, nijednog trenutka nisam zažalila. Ono što jeste teško jeste nositi se s predrasudama. Ljudi komentarišu da smo prestari, da nećemo moći trčati za decom, da ćemo biti „dedo i baba“ na roditeljskim sastancima. Ponekad ih pokušavam ignorisati, ali te reči znaju zaboleti.
Međutim, ono što me drži jeste pogled moje dece. Njihov smeh, njihova mala tela priljubljena uz mene, njihov mir dok spavaju u zagrljaju mog muža i mene. To je ono što me podseća da sam uradila pravu stvar, ma šta drugi rekli.
- Ne postoji idealno vreme za roditeljstvo. Postoji samo pravo srce, prava ljubav i istinska želja. Naše godine nisu prepreka, već svedočanstvo upornosti, vere i snage. Ja sam majka u kasnim četrdesetima, i ne stidim se toga. Ponosna sam, jer sam ostvarila svoj san. I svako jutro kad čujem prvi plač, kada pomazim njihove male glave, zahvalim se životu što mi je pružio priliku da konačno budem ono što sam oduvek želela – majka.
