Zamislite da živite sa nekim ko vas stalno iritira, ali, iznenada, kad mu se dogodi nešto ozbiljno, počnete ga shvatati na sasvim drugačiji način. …..
To je bila moja veza s ujakom Markom.
Kada sam bio mlađi, nisam mogao da podnesem njegovu dosadnu i često neprimerenu šalu, konstantne priče o svom poslovanju, i njegovu naviku da ne prestane pričati o svojim “mogućnostima”. Ali, onda je postao bolestan.
Imao je rak. To je bila vest koja nas je sve šokirala. Niko se nije nadao. I tada, kada su svi postali ozbiljni i zabrinuti, ja sam počeo da idem kod njega. Svakodnevno. Da, to je bio moj način da se nosim s njegovom bolešću – počeo sam da ga posećujem.
- Bio je to period u kojem sam shvatio da život nije večan. Osetio sam njegovu patnju, ali i onu neodoljivu snagu koju je imao da se bori, uprkos tome što je znao šta ga čeka. U njegovoj bolnici, dok je ležao, često mi je pričao o svojim mladalačkim danima. O tome kako su svi radili zajedno, kako su oni svi gradili nešto više od svojih snova. Svaka njegova priča imala je poruku, a iako su mu noge bile u bolovima, on je bio spreman da deli svoje mudrosti.
Kad je umro, ostavio je testament. Ne mogu da zaboravim dan kada je njegova deca, svi zajedno, otvorili te papire i pročitali šta je odlučio. Iako su se svi nervozno smeštali u stolice, ja sam ostao potpuno miran. Iako nisu imali mnogo, bilo je 40.000 dolara raspoređeno na nekoliko delova – čitavih 40.000 dolara podeljenih među njegovom decom, kako je on to želeo.
I onda je usledio trenutak koji me je iznenadio. Ja nisam dobio novac, nisam dobio ni neku vrednu stvar. Umesto toga, dobio sam – njegov stari kaput. Da, samo to. Njegov stari kaput, sa svim onim mirisima iz prošlih vremena, sa svim onim pričama koje je nosio, sa svim njegovim šalama i sećanjima.
Njegov sin, Markov mlađi, nasmejao se dok je gledao kako sam držao kaput u rukama. Rekao je sa smeškom: “Očeva poslednja šala. Uživaćete u tom smrdljivom kaputu.”
- Možete li da zamislite? Čovek koji je toliko bio voljan da deli svoje bogatstvo, umesto toga, ostavio mi je samo kaput. Ne bih mogao ni da se smejem da nije bilo te šale, ali to je bio Markov način.
Zavukao sam ruku u džep i zadrhtao. Unutra je bilo… Prvo nisam mogao da verujem. Ispod tog starih tkanina, pronašao sam papir. Taj papir je nosio poruku – poruku koju mi je ujak ostavio pre nego što je otišao. Sadržavala je poruku ljubavi, zahvalnosti i ironije prema svemu što je imao. Ništa vredno u materialnom smislu, ali nešto neprocenjivo u duhovnom. U toj poruci sam saznao nešto što nisam znao o njemu. Pronašao sam u njemu njegovu poslednju želju, njegovu lekciju.
- Zavukao sam ruku u džep ponovo i zadrhtao. Unutra je bilo još nekoliko papira, kao pismo koje je govorio: “Nauči da voliš. Nauči da razumeš. I nauči da se smeješ – čak i kad misliš da to nije moguće.” Taj kaput je postao simbol svega što mi je ujak želeo reći, bez ikakve reči izgovorene. I dok sam stajao tamo, držao ga u rukama, shvatio sam da je možda to bio jedini pravi poklon koji mi je dao.
Na kraju, iz tih sitnih papirića, i iz tog mirisa njegovog starog kaputa, postao sam drugačiji. Naučio sam da cijenim te male stvari. Na kraju, možda je bilo najbolje što sam mogao dobiti samo stari kapu.
