Te noći sam bila zadužena da pazim na sestrinog sina. Sve je bilo mirno, stan utonuo u tišinu, a beba je spavala spokojno u svojoj sobi. Bila je duboka noć, oko tri sata ujutru, kada se iznenada aktivirao baby monitor. Njegov tihi šum naglo je postao jasan, što mi je odmah privuklo pažnju. Prvo sam pomislila da se dete probudilo ili da plače, ali kada sam pogledala u sobu preko monitora, beba je i dalje spavala, mirna kao da ništa nije poremetilo njen san.
Tada se iz zvučnika začuo šapat, tih i zlokoban. Jedva sam ga čula, ali riječi su mi se urezuju u pamćenje i danas: “Nije u redu.” Taj glas nije pripadao nikome iz kuće. Bio je jeziv, hladan i potpuno stran. Trenutno sam se sledila od straha.
U panici sam odmah uzela telefon i nazvala sestru. Nije mi trebalo mnogo da objasnim šta se dogodilo, jer nije ni dopustila da završim rečenicu. U glasu joj se jasno čula panika kad je povikala: “Uzmi mog sina i odmah izađi! Zaključaš se u auto i zovi hitnu pomoć!“
Njena hitnost i strah učinili su da i meni srce počne da lupa brže. Nisam postavljala pitanja, samo sam poslušala. Uzevši bebu u naručje, krenula sam ka izlazu, ali nešto me zaustavilo. Prolazeći kraj prozora, perifernim vidom sam uhvatila senku kako se kreće spolja. Bila je to figura, jasno muška, koja se nečujno kretala pored stakla. Približila sam se prozoru i srce mi se stisnulo — bio je otvoren.
To me šokiralo više nego išta drugo. Uvijek smo bili pažljivi, prozori su morali biti zatvoreni, posebno zbog bebe. A sada, usred noći, jedan je bio širom otvoren. Nije bilo vetra, ništa se nije moglo otvoriti samo od sebe. Neko je bio tu.
Bez razmišljanja sam izašla iz kuće držeći bebu čvrsto uz sebe. Trčala sam do automobila, zaključala se iznutra i pozvala pomoć, kao što mi je sestra rekla. Glas mi je drhtao dok sam objašnjavala dispečerki šta se dogodilo. Ubrzo su stigli policija i hitne službe.
Pretražili su okolinu i kuću. Nisu našli nikakve tragove provale, niti osobu koja bi odgovarala opisu senke koju sam videla. Sve je izgledalo netaknuto. Ali kada sam pomenula baby monitor, jedan od policajaca me je pogledao s nekom vrstom nelagodnosti. Rekao je da se u poslednje vreme često žale baš na taj model zbog neobičnih zvukova i interferencija. Neki su prijavljivali da čuju glasove, muziku, pa čak i čudne poruke.
Nije mi to bila uteha. Možda su zvukovi mogli biti posledica tehničke greške, ali otvoren prozor i senka muškarca nisu nešto što je mogla izazvati tehnologija. Sestra mi je kasnije priznala da je i ona prethodnih dana nekoliko puta čula čudne zvuke preko monitora, ali ih je pripisala umoru i buci iz okoline. Sada joj je bilo jasno da to nije bila slučajnost.
Odmah smo zamenile monitor za potpuno drugi uređaj. Od tog trenutka više nije bilo čudnih šaptanja, nije bilo nikakvih nepoznatih glasova ni neobičnih pojava. Dete je nastavilo da spava bez prekida, a i mi smo počele da se osećamo malo sigurnije.
Ipak, noć kada se sve dogodilo ne prestaje da me proganja. S vremena na vreme mi kroz um proleti slika senke kraj prozora i osjećaj ledenog straha u stomaku. Ne mogu da zaboravim ni izraz lica svoje sestre dok mi je vikala da bežim, ni hladan glas koji je kroz šapat rekao da nešto „nije u redu“.
Možda nikada nećemo saznati ko je ili šta je bilo iza toga. Možda je to bila samo sablasna koincidencija, spoj pokvarenog uređaja i nečijeg pokušaja da nas uplaši. Ali ja znam šta sam doživela. Nije bilo u mojoj glavi. I ne mogu da ignorišem činjenicu da je neko bio napolju, u gluvoj tišini noći, kraj otvorenog prozora u sobi gde spava nevino dete. I ta misao mi i danas, dugo nakon svega, izaziva jezu svaki put kada čujem tihi šum nekog uređaja u noći.
